„Десанкино име моје школа носи, у њој срећни певамо!“
Основна школа „Десанка Максимовић“ почела је са радом 1986., а исте године основан је и школски хор. Од школске 1987/1988 па све до одласка у пензију 2013.године, музичку културу предавала је Славица Митровић, која је, такође, руководила хором и оркестром.Иако најмлађа у Пожаревцу, ова школа је постала позната и препознатљива по квалитетном хору који је наступао на свим школским приредбама али и ван школе и града на бројним свечаностима и такмичењима, а нису изостале ни награде.
Интервју са Славицом Митровић, дугогодишњом наставницом музичке културе у Основној школи “Десанка Максимовић” у Пожаревцу.
Присетите се и упоредите како је било на почетку радног века, а како на завршетку.Мењале су се друштвене прилике, напредовала је наука и технологија, а све то је утицало и на децу. Како је било некада предавати музичку културу, водити школски хор и оркестар, а како је данас?
“Некада је у сваком разреду било по четири одељења, а данас има по три. Структура хора се мењала сваке године јер одлазе осмаци, а долазе петаци. Међутим, хор је без обзира на поменуте промене увек бројао велики број чланова – од 60 до 80. Једино је било мање чланова када смо ишли на републичко такмичење јер су такве биле пропозиције – углавном по петнеаест певача у сваком гласу, а било је три гласа. Хор је учествовао на свим школским манифестацијама – дан школе, 29.новембар, Нова година, 8.март, дочек првака и испраћај осмака, Фестивал младости, Свети Сава… Наступао је у Руском дому у Београду, у цркви за Светог Саву, у месној заједници, и на различитим свечаностима. Укратко, увек смо се радо одазивали позивима за наступ. Наступала сам са хором мало више у првој половини радног века, a касније смо се сви углавном базирали на школу и на фестивалску приредбу. Зашто? Одједном су изнедрене бројне ваннаставне активности у школи, а све у циљу да заштитимо децу од порока, да их на неки начин вежемо за школу.Уведена су два нова предмета, веронаука и грађанско васпитање. Из тог разлога је постајало све теже окупити децу. Ипак, ваннаставне активности су веома знајчајне јер су управо на њима изнедрени многи таленти.”
Како је изгледао репертоар хора током свих тих година?
“Сваке године се певају три химне: Светом Сави, државна химна и Десанкина химна. За републичко такмичење припремали смо три композиције, једну обавезну и две по избору, али смо зато током целе године припремали богат и разнолик репертоар. Певали смо све жанрове – од песма из НОБ-а, народне и староградске музике, до наших и страних композитора уметничке музике и популарних мелодија. Одабир се увек вршио на почетку школске године у складу са планираним активностима.”
Колико је било тешко за вас и ученике, а колико је представљало задовољство да припремате програме који су били ван обавезног плана и програма?
“То је све добра воља али је велики терет, напор и стрес, како за наставника тако и за ученике. Деца воле и желе да наступају, да се покажу, али док дођемо до тог финалног наступа много часова се ради и вежба.То захтева много одрицања и ремећења реда и рада у школи. Због тога је укључен цео колектив школе да би приредба била успешна.Деца то гледају кроз игру и на тај начин заволе музику, певање, свирање. Често кажу родитељи да деца код куће певају хорске песме. Ученици су имали слободу да предложе композицију и углавном су желели да певају популарну музику. Увек сам се трудила да им изађем у сусрет и да изведемо неку композицију по њиховом избору јер се на тај начин деца додатно мотивишу и са лакоћом прихватају учење обавезних композиција.”
Осим енергије, рада и труда, да би хор наступио ван града на свечаностима и такмичењима потребна су и новчана средства. Да ли сте увек имали пуну подршку од колектива и родитеља?
“Специфичан је рад са хором јер подразумева велики број ученика који су често због проба морали да одсуствују са наставе. Без подршке и разумевања колектива и родитеља ништа не бисмо могли да урадимо и због тога велику захвалност изражавам према свима који су на било који начин помогли. Сви су заиста имали разумевања, пружали су нам и материјалну подршку и све је увек било организовано на високом нивоу. Не могу да се пожалим на слободу која ми је дата да могу да радим са хором како желим и да се пријавим за такмичење ако имам потенцијала.”
Паралелно са хором радио је и развијао се оркестар, а сваке године било је и солиста. Колико се рад са оркестром и солистима разликује од рада са хором?
“Веома је тешко било припремити хор, оркестар и солисте за само два часа недељно, због чега су деца по потреби долазила и викендом. Вежбали смо некада и два пута дневно, у подне и увече.Када смо се припремали за такмичење вежбали смо и током летњег распуста па је било чак и падања у несвест.Поред инструменталних композиција оркестар је често пратио хор и солисте.Свирали су валцере, танга, различите домаће и стране композиције… Целе године се вежба да би се изашло на једну или две приредбе.”
За рад, труд и залагање добили сте више признања и награда, како на локалном тако и на републичком нивоу, међутим, у новцу готово ништа. Које је ваше највеће призање у каријери и да ли бисте опет радили исто?
“Радила сам у просвети укупно 42 године, а почела сам од своје 19 године.Завршила сам вишу педагошку школу у Зрењанину и никада се нисам покајала што сам се одлучила за тај позив. Поново бих све исто урадила.То је велика љубав. Ученицима сам увек говорила да је ово најлепши посао. Често се дешавало да изађем из учионице, слушам их како дивно певају и плачем. Још ми је веће задовољство када ученици крену мојим стопама, многи од њих су данас професори музичке културе.”
Где је Славица Митровић стала по одласку у пензију 2013. године наставила је наставница Маја Савић, која је у 2016.години јубилеја на породиљском одсуству те је мења наставница музичке културе Ана Грујић.
На иницијативу неколицине наставника , почетком 2016. године основан је хор наставника који ће први пут наступити на приредби поводом обележавања великог јубилеја – 30 година постојања и успешног рада школе. Када постоје здрави међуљудски односи у колективу ништа није тешко и неизводиво – ни честе пробе, ни учење композиција. На тај начин наставници дају ученицима још један леп пример који би требало да следе.
Ана Грујић
