АНАСТАСИЈА ЦВЕТКОВИЋ – победник конкурса за ученике основних школа „Девети пешадијски пук првог позива у одбрани Стига 1915. године“.
Анастасија Цветковић ученица петог разреда основне школе ,,Десанка Максимовић” у Пожаревцу победник је конкурса за ученике основних школа „Девети пешадијски пук првог позива у одбрани Стига 1915. године“ којим је ове године између осталих програма обележена стогодишњица одбране Стига у првом светском рату у селу Рам на Дунаву 7.октобра 2015. године.
Ученица је награђена монографијом „Од Рама до Крфа“ и новчаном износом од 8.000 динара као и дипломом.
Признаје да рад није писала због неке претеране амбициозности већ због чињенице да јој је то наставник историје Добрица Јовановић предложио и охрабрио речима да верује у њен успех.
Анастасија је иначе из породице просветних радника и одрасла је са књигама и слушајући разговоре о школи а највише о историји. Са само четири и по године знала је да чита и ћирилицу и латиницу. Већ у првом разреду својом свестраношћу и даровитошћу је скренула пажњу на себе. Препознавши њене велике могућности њен учитељ Златан Радовановић пружио јој је пуну подршку кроз додатни рад и слободне активности.
Уследиле су прве награде и то не безначајне:
на 10-ом Београдском фестивалу писаца за децу „Витезово пролеће“ 2012. у првом разреду – 2. место на општинском такмичењу из математике у 3. и 4. разреду.
Овогодишња награда је потврда да су пред њом још већа остварења и признања.
Читајући свој рад пред бројним делегацијама није се уплашила већ је као неко ко годинама наступа на сцени прочитала изводе из свог текста. Нико није остао равнодушан. Зашто – разумећете читајући само један део онога што је Анастасија ставила на папир. Зато и наводимо један одломак.
„Свака стопа Србије, свако брдо у овом или оном рату за мене као Српкињу је наш Врањевац – последња одбрана. Бранили су увек наша брда, наши чукун дедови, прадедови, дедови, бранићемо их и ми, ако буде потребно. Надам се да овако никада неће требати. Мој прадеда је је о овим данима причао мом деди, мој деда мени, а ја мојим унуцима. Прича тече, понавља се све, само не сме да се заборави. Храбра срца наших војника ће увек у нама сијати највећим сјајем. Посебно што смо и у данашње време поново намучени, изложени сталним претњама и притисцима дужни да скупимо снагу и следимо њихов пример волимо као и они слободу, боримо и жртвујемо за њу.“
